Писци и књиге IV

ПАВЛЕ МАРКОВИЋ-АДАМОВ 69

са проливеношћу гимназијских ђака који су се осетили ван клупе, и који гледају природу кроз школске уџбенике и говоре на памет своје лекције. Овај и сувише ђачки састав подсећа на слабије песме Јована Грчића-Миленка, и оставља нас савршено хладне.

Г. Марковић је сеоски приповедач, и као такав он показује све своје врлине и мане. Он пушта своје говорљиве сељаке да у дугим зимским вечерима, „на селу и прелу“, причају сеоске историје тако просте на први поглед немарнога и равнодушног ока, тако драматичне и емотивне када се са симпатијом гледају.

Порадимо летину, зберемо зрно, обвремо винограде и кукурузе, побијемо, богме, и свиње. Затушкамо дере на роговима и крововима. Излепимо пећке. Па хлеба, доста, да пресмачеш; меса доста, да се омастиш:; вина доста, да се залијеш; пећка топла, да... „Не замерите...“

Сеоска приповетка, Г. Адамова није богата, мотивима. Или су то незгоде новога живота, који је настао на селу, оно мучно стање у прелазном добу у коме се сељак налази, или буђење латентне националне енергије у тешким и одсудним тренутцима. Ако не то, онда, је онај стари двобој који од искони бије „вечито мушко“ и „вечито женско“, онај неодољиви љубавни нагон који је са глађу вазда