Писци и књиге IV

ПАВЛЕ МАРКОВИЋ-АДАМОВ 11.

земље оде на адвокате и на таксе, и најзад старом граничару досади да се нањ натреса надмена господа по канцеларијама. Решио је да иде пред самог Цара у Беч. И кад је пукао глав да ће чича-Мија да иде Цару, почеше му долазити поруке и молбе са свију страна : једна га удовица моли да рекне коју добру за њена сина који је неправедно узет у војску, други долазе с порукама да им обиђе децу што вену по касарнама у „неверији,“ обасипају га жалбама противу великих пореза, злих суседа, неправедних намета, све што мали и спромашни људи трпе од „господа“, од „власти“, од „закона“, који је тако растегљив према моћним, а тако свиреп према слабима. Када се на крају ове недовршене слике старци договарају да даду своје лотписе или ударе своје крстове на Чича-Мијину молбу, читаоцу се и нехотице ствара слика свију тих несрећних сељака вековима привезаних за земљу, који у забуни, у очајању, пред пропашћу, несвесно пружају руке у вис, просећи правду незнано откуда, од Цара, који је далеко, од неба, које је високо.

Тај исти шири, национални карактер има приповетка Чича Мирко и Чича Маринко, која је такође из 1848, из доба када „оста, толико капа пустих“. У једном сремском селу све што је било младо и здраво дигло се на