Писци и књиге IV

СТЕВАН ЛУКОВИЋ 93

Куда би, куда, луталице моја,

С плашљивим надом за сутоном благим; Чему се вечно шире крила твоја

И тежња диже у сновима драгим!

Ох, спусти крило што те жудњи води И чежњив поглед са бескраја сиви“, Ноћ се већ мирно са покојем своди, Ох, успл једном, неспокоју живи!

„Вече је твоје!“ узвикнуо је „замореној мисли“ својој, свим сањаријама и преливањима своје душе. Чежња и егзалтација духа иду у летње вечери; дубока беда душевна, клонулост, безнадежност иду, у маглене јесење дане, уз грактања. црних тица, под сурим и плачним небом, када ветар преко свелог жутог лисја пева погребну песму „свему је што је живо било“:

Суро небо немо ћути, Мре јесењи мутни дан,

И листови шуште жути.

Пуста земља. Тужни пути Што их граком прати вран.

У те тужне тренутке он је испевао ону симфонију Јесења кишна песма, мутну као што је оловни час када је испевана, песму верленовеку, јединствену у целој српској књижевности по својој музичности и срећном складу ритма са предметом који се пева: