Писци и књиге IV

94 писци и КЊИГЕ

Тужно... Једнолик, дуг и влажан Јесењи дан се тмури;

Плаче без краја, болно плаче Суморан бесерај сури; —

У мртви сутон што се хвата Једчачи, јеца весма,

По трулом лишћу, преко блата, Стара, болна полагана

Убогих, мутних, штурих дана Јесења кишна песма...

Спомени давни тиште, тиште, – = И с њима век се чами..

Јеца и плаче давних дана Поспана, болна и лагана.

Јеца и плаче у тој.тами,

К'о глухи жубор суза сами Далеке среће песме...

Јадни Луковић! Целога свог живота, он је ослушкивао и жељкао ту „далеке среће песму“, али је место ње чуо друге гласе, гласе нестанка и уништења, као неко предосећање нагле п свирепе смрти. Тај младић челична здравља, прав као бор, чпо као“ соко, жедан и пун живота, имао је неодољиву склоност да се зауставља над страховитим проблемом смрти. „И лишће шушти гробом“, свршује се једна песма његова. Најбоља његова песма, она која ће га надживети по остати у антологијама српске поезије, то је ова историја једног тужног живота: