Писци и књиге IV

102 ПИСЦИ И КЊИГЕ

„музику блуда“, „црвљиво доба“, „поднебље умрлих опела“, „раку од живота“, „костуре од живота“, „алеје мртвих“, „погледе трупина“, „игре мртвих“, „аветиња коло свуда“, „задах труо старог распадања“. То је поезија грозничавих снова и месечарства; то је атмосфера отровних и перверсних Двешова Зла Бодлерових, језивих халуцинација Едгара Поа, и Патзе тасафте Сен-Санса, — ако не декорације из радњи за погребну спрему, поезија, гробара који је читао књиге...

Г. Петковић је себи поставио програм, и створио своју Химну. Он је саранио разум и сада удише „пару с поднебља глиба“, иу „црвљиву добу“ иу општој трулежи, себи велп:

За лице твоје огледала није. Живи међ људма у музици блуда. Живи! и нек ти влага срце пије. Живи у земљи срамоте и луда.

Г. Петковић је, шта више, дао неку врсту песничке исповести, која је у ствари рђава имитација Дучићеве песме Моја Поезија, алп која нам казује ако не оно што Г. Петковић мисли, а оно бар оно што он мисли да мисли, Он има једну Разумљиву Песму — једну од врло, врло ретких разумљивих песама у целој овој збирци — и ту нам вели: