Писци и књиге IV

ЛАЖНИ МОДЕРНИЗАМ 103

Не марим иначе за живот и ориге Народа п људи, за принципе разне, Бацане од увек у једне таљиге,

Што их коњи вуку и све главе празне.

Волим облак, цвеће, кад цвета и вене Ал никако људе што ропћу и пиште: Што другога боли не боли и мене; Мене туђи јади ни мало не тиште.

Чудна ствар! Цела поезија Г. Петковића није ништа друго до грубо јаукање и досадно стењање, низање у свима нотама: „ах“, „ох“, „авај“, „јао“, „куку“, — алион не воли „људе што ропћу и пиште“, и пошто се у својој књизи сит изјадао и накукао, проглашује да се њега не тичу туђи болови! И каква узвишена, орловска, генијална усамљеност, над ситним људима и над њиховим страдањима и надама, над њиховим идејама и „принципима разним“ ! То Г. Владиславу Петковићу, песнику поезије трулежи и „музике блуда“, изгледа достојно само „глава празних“. Аристотело, на једном месту у својој Полишњим, вели: да онај који се ставља ван човечанства или је гори или бољи од осталих људи, и да онај који, довољан самом себи, у стању је да буде ван људског друштва, или је животиња или бог. Као бог, Г. Петковић, антисоцијални естет, у висинама лебди над оним „главама празним“ што су бринуле људске бриге, осе-