Писци и књиге IV

104 писци И КЊИГЕ

ћале људски бол и служили добру, он баца своју велику сенку на оне мале, ситне људе, који су се звали: Милтон, Бајрон, Шилер, Хајне, Иго, Ламартин, Вињи, Анатол Франс. Кардучи, Де Амичис, Ада Негри, Пушкин, Достојевски, Тургењев, Толстој. Не само те „Главе празне“, но и Пол Верлен, на кога се Г. Петковић извесно неће бацити каменом, и он је певао п „велику Комуну“ и „Француску стару и бесмртну“, „Француску вечиту мајку“, и шибао оне, које је презриво називао аттзђетђе, који вређају уметност подмећући јој да је „незахвална према материнској земљи“. Наши најбољи песници : Његош, Змај, Јакшић, Војислав Илић, иду у исту категорију презрених „глава празних“. Све је то било мали песник ; са Г. Владиславом Петковићем дошао је једном на свет Песник, као Свифтов Гуливер међу Лилипутанце ! Но, не узимајмо одвећ трагично „сјајну усамљеност“ Г. Петковића: не бусајмо се очајно у груди што је он народу и човечанству одрекао своју потпору! Пре три године још једна „утопљена душа“, још један олимпљанин у нашој књижевности, Г. Стеван Мартић, ђак шестог разреда гимназије у Ваљеву, прогласио је:

За род ме мој не веже никаква веза јача...

Српски народ п човечанство преживели су

тај удар: надајмо се да ће „народи и људи“