Писци и књиге IV

24. Писци и КЊИГЕ

болно мучеништво и продужену агонију. Његова смрт је потресла свакога који га је знао и читао, и сви листови, и они са којима је као публицист био у љутоме рату, забележили су његову смрт као велики национални губитак.

Ни о једноме нашем покојнику није се толико и тако писало као о њему. Приликом његове смрти десило се, оно што је Матавуљ лепо назвао експлозијом „познате српске неумерености.“ Узели су да га ожале п звани и незвани, и упућени и неупућени, и они који су са њиме дане и ноћи проводили, и они који су га знали по фотографијама, и они којн су га пратили у целом његовом раду и они који су од свију његових дела видели само Ивкову Славу на позорници. Листови су му посветили целе бројеве, ислуњене стихотворењима опекурних „песника“ у његову част, „штудијама“ новинарских репортера са књижевним претенсијама, апокрифним анекдотама, о његовом животу, у којима је Сремац представљен као неки предузимач при каквој суботној вечери или ковачки калфа „плавога понедељника“. Листови су били широм отворени свакоме ко је могао само „пером возити“, како су говорили наши стари, и профани и профанатори, својом проваичном поезијом и лиричном провом, заглавили су ступце новина, излили су сву своју новинарску дубину и сву своју