Писци и књиге IV

ЛАЖНИ МОДЕРНИЗАМ 16

њује тако“. Као Арманове драге, — „Жанете“ п „Виоле“ — тако и код Г. Петковића драге имају егзотична имена. Г. Петковић пева:

Ко хаљину чију,

Меку и у свили,

Носили смо прошлост као срећу своју. Прошли су априли.

И сузе се лију

Што ми нисмо оно што смо некад били.

Као Г. Сава, и Г. Петковић пева На Калимегдану. Она, „дивна“, прошетала се парком, а Г. Петковић, као Петрарка, јој шаље мадригал, у роду Армана Дивала:

Твој костим је био лак ко месечина,

На твом нежном лицу осмех ведар, смео, У бујној ти коси спава помрчина,

А на глави шешир помодан и бео,

Крај мене, кроз грају

Прошла си у сјају.

Оним: „шешир помодан и бео“ Г. Петковић је превазишао свога учитеља! А то не значи мало !

Када се одвоји сваком оно што му припада, такав изгледа Г. Петковић, наш декадент, модернист и творац нове уметности! Њему треба признати да има извесних асимилаторских способности, да може да уђе у туђа осећања и да прими туђ тон, као што је у талијанској легенди онај затвореник четрдесет година. по-