Писци и књиге IV

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ 127

орзо дискретно повлачи. Главна сцена, велика, арија: Иван и Агнеса су на само. Ивана, је утукао „изгуб неке драгоцене светиње душе“. Симболистички разговор, афоризми, сентенције. Одједном, Агнеса, „без и мрве кокетерије ал ипак неодољива“, чини овај јединствен предлог: „Узми ме... 0, овај час!... Нема времена ни једног часка, ни најмањег часка: ја. хоћу да будем твоја, сасвим твоја овај час, овог секунда — или никад више; твоја без мисли, без разлога, без свести — слепо као страст и као жена...“ Она хоће да јој он покаже „велику, безумну љубав“, љубав коју би осетила, како вели, кроз његово тело. "Он је запрепашћен : она га храбри: „Ја осећам да се ти гровиш, да учиниш нешто што ти изгледа ниско, гадно, и ако у том гадном делу лежи срећа и добро и твоје и моје, срећа, какву нам више ништа на свету неће надокнадити...“ Она се згражава над његовим „платонским 'осећајима“, и подвикује му: „ви сте једна жива шимера“. Он јеу њој „увредио жену“. И она му ту „увреду“ не прашта. Она, његову љубав одбацује, и раскид је ту. „Пакао ме зове, виче Агнеса, пошто се „демонски“ усправила: Ево ме!“

У трећем чину дом Контића. Иван је донео новац да исплати дефицит, Генерал радосно прима, али ево Агнесе. Она одбацује