Писци и књиге IV

ТРИ НОВА РОМАНА 137

боље рећи испод, нације и идеје. Паук, то је у овом роману газда-Јово, врло побожан православни „рпшћанин“, добар Србин, на речтјако моралан човек. Исто опако као и Џетар Кочић у Јазавцу пред судом, тако п Ћипико у Пауцима, представља како убог сељак страда и од своје _ господе и газда; и један п другп писац усуђују се са похвалном енергијом ударити и на пационалну хипокризију. И Ћипико симболичично представља газду-паука, патриота-зеленаша. Његова жртва је дошла у његову канцеларију: „па му пада поглед на избљедјелу српску тробојку заставу са грбом, што је над газдиним столом ; газда је био, давно, високо у вид прибио за жестоких борба Срба и Хрвата. Повише ње, у углу, паук разапео своју паучину..,“ То је цео смисао социјалног, готово социјалистичког романа Ћиликова: изнад родољуоља бездушног газда Јова, изнад моралних предика блуднога фра-Врана, изнад заплетених еудеких пресуда и званичних патриотских здравица, свуда, у основи, једна иста ствар: „паук разапео своју паучину,..“ И слика је страшна, и од јаког и трајног утиска. ј Роман је врло слабо компопован, епизоде (међу којима пма ванредних, као: Раде и Маша у сталактитској пећини, п ручак код фразрана) тако су нагомилане пи тако слабо ве-