Писци и књиге IV

ТРИ НОВА РОМАНА 145

и за славу, у оном „чопору крупних и ситних паса који се отимају око исте кости“. Он је сишао на ту арену, и пошто се гушао по прашини, победио је, победио као они стари тркачи на античким свечаностима, који стижу на мету да под лаворовим венцом издану од умора. Најзад, он је дошао и до гласа и до положаја, али да у годинама када други тек отпочињу живот, дође до ове жалосне исповести: „ја немам више од двадесет и четири године, а чудим се што ми косе нису. седе. Моје срце је постало једна велика крпа, искидана ветровима живота, испрљана сваковрсним додирима, избледела на великим кишама“.

Дошљаци не би били роман са тезом када, би се зауставили само на једној личној констатацији: јунак романа, после своје катастрофе, има толико прибраности и снаге да заврши књижевном тирадом, да баци анатему на велику варош, и да свој случај прошири на цело поколење.

Кад би историчар наших нарави хтео да разуме највиши разлог наших огорчених борби, дивљих мржњи и опадања части, ако би тај историчар, велим, хтео да дохвати тајанствени кључ толиких срамних размена новца за савесност и да савна тешку загонетку која се крије у пропадању толиких карактера у нашем јавном животу, требало би да сиђе једнога дана на београдску станицу око четири сата, после подне, кад долази воз из увутрашњости. Он Писци И КЊИГЕ 10