Писци и књиге IV

ТРИ НОВА РОМАНА 141

години постанемо млади старци; ми буктимо и сагоревамо, и нашом душом и нашим нервима пскупљујемо душевну равнотежу нараштаја који ће после нас доћи. Наш душевни живот је ненормалан, и наше друштво је у пуној моралној кризи. Без владе над собом, у сталној борби са увек моћним нагонима који су нам од предака остали, и са тамним аспирацијама које су нам књиге оставиле, ми болујемо прилагођавање једне нове расе модерном животу. Отуда код нас и онај „сумрак духова“ и парализа воље, и нервозан рад у наступима и душевна апатија, она хистеричност која обележава цео наш јавни живот, болесно само, љубље без осећања личног достојанства, жеђ за уживањима без љубави и навика на рад.

То су констатације које се сваки дан чине, и Г. Ускоковић је уочио то велико питање. Само, да ли га је видео са свију страна, и да ли је његова диагноза наше социјално-психичке бољке тачна 2 Пре свега, његова, готово апокалиптична мржња према Београду. великој вароши кеја, је представљена као Вавилон што људе гута! Београд, на жалост, још није велика варош, и оно што је рђаво у њему то је што још није велика варош. И ако ко пати од кога, то модеран живот наш, које ипак оличава Београд, пати од оне дремљиве, чамотне унутрашњости наше, у чијим „трулима градови-

10%