Писци и књиге IV

148 ПИСЦИ И КЊИГЕ

ма“ и „устајалим барама“ чува се још сав вирус источњачког нерада, некултурне дивљине, маловарошког ситничарства и ћифтинства ћепенка. И какав је пдеал који предлаже Г. Ускоковић Готово омладинско схватање мржње на културу и величање „српске културе“! Идеал би био остати као она паланачка девојка у лепој песми Г. Владимира Станимировића: Гледам те румену, и здраву, и младу,

Стидљиву и чедну, у вечитом раду:

Девујеш и ћутиш, док те не удаду

У истој улици, у истоме граду.

То би на крају крајева била нирванска срећа, уништење сама себе, умртљавање свега што је снажно и живо у човека, „жртвовати живот да би се живело“, како би рекао Гете. Г. Ускоковић, који је културан човек и модеран дух, свакако не предлаже нам то

Затим, Г. Ускоковић представља ствар тако да је његов јунак страдао што је пзлетео из свога гнезда, што је постао дошљак. Алп у његовој трагедији дошљаштво није узрок, или како су наши стари естетичари говорили то није његова „трагична кривица“: то је споредан, готово случајан појав. Оно што се десило дошљаку Кремићу у Београду могло се десити и ма ком Београђанину, шта више,и сваком човеку свију времена, свију народа