Писци и књиге IV

0 НАШЕМ КЊИЖЕВНОМ ЈЕЗИКУ 159

— као што доликује једном отменом естету и поборнику „укусне и правилне фразе“, — он једном свом противнику духовито и отмено добацује „Ил нек кује, ил не мрчи гаћа!“ Исто тако Г. Андрић није пропустио ову прилику да се очеше мало и о Србе, које је један његов духовни рођак назвао „влашким накотом“. Г. Андрићу то није првина. Он је једном — и то у опортуном тренутку дивље хајке на Србе у Хрватској — прогласио Вука Караџића за плагијатора, и том приликом, у овом истом часопису, ухваћен је у грубим неистинама и примерно изобличен. Логично и доследно, он сада проглашује да се у Београду не зна писати српским језиком. И на основу списа Вука Караџића и Ђуре Даничића, он — не шалећи се, но сасвим озбиљно! учи нас како треба писати српски ! Остављајући на страну ту ружну нарав Г. Андрића у књижевности и у научним. полемикама, као п његове неприкривене антипатије према Србима у опште, ипак има код његаип извесна бота јеаез — зашто и Г. Андрић не би имао бота једе“ — и то му треба признати. Пре свега, има наших српских израза који су историјски код нас створени, узетих у ХУШ веку и у почетку ХЛХ из руско-еловенског, који су незамењиви остали у нашој књижевности, и који њему звуче као туђи.