Писци и књиге IV

160 писци и КЊИГЕ

Затим, фраза којим се пише у Војводини п у Хрватској у свом развитку стално се оснива на немачкој фрази ; док фраза којим се данас пише у Београду последњих петнаест година има више за углед француску. Г. Андрић све то не разуме, п зато осуђује. Даље, он се у својим филолошким разглабањима, следујући тајанственим законима интелектуалног афинитета, позива на „Карловчане“, у првом реду на Јована Живановића — духовног унука, Вука Караџића и духовног сина Ђуре Даничића! — на „Карловчане“ који су „биоградске књижевнике п угледнике притиснули о зид“! 1. Андрић се није случајно позвао на гласовите „Караовчане“ „на „сремске књижнике самодршце Минервиних тајни“, како је пронично писао стари наш спиесатељ Павле Соларић. И код „Карловчана“ као пи код Г. Андрића један је исти старински филолошки менталитет, исто неразумевање модерне лингвистике; они подједнако нису у стању да се помире са мишљу да је и језик жив организам који се развија и усавршава, п то баш неологизмима и повајмицама. И Г. Андрић п „Карловчани“ живе на периферији нашега народа, у туђој земљи, где је наш језик угрожен туђинским утицајима, исакаћен страним језицима, и где се мора суревњиво чувати онакав какав је. Ту, где је народни језик у дефансиви, знање језика неопходно је