Писци и књиге IV

О НАШЕМ КЊИЖЕВНОМ ЈЕЗИКУ 161

чисто статичко, ограничено на старије догматичке граматике, п наши тамошњи писци, изгубивши сигурност у свој језички инстинкт, нису у стању више да напишу једну страницу без речника. За њих су списи Караџића и Даничића библија српско-хрватскога. језика, а Броз пи Ивековић штаке на којима иду у своме несигурном знању језика. Други случај је код нас. Између језика којим ми пишемо и њиховог језика разлика је као између француског језика који се говори и којим се пише у Паризу и францускога језика којим се служи у Брислу и у Женеви. Ми у Београду живимо у чисто националној. средини, у својој. кући, нагло асимилујемо све стране елементе који међу нас залутају; и овде, где је народни језик у победничкој офансиви, ми имамо снажно динамично осећање језика. Ми језик осећамо дубоко и интенсивно, по нагону; за нас је језик живо биће које живи нашим унутрашњим животом; ми живимо слободно, мислимо и осећамо слободно, п упоредо са богаћењем нашега унутрашњега живота, богати се и језик којим ми пишемо, постаје обилнији, живљи, сликовитији, свежији, гипкији, нервознији, импресивнији. Нама не треба Броз и Ивековић; ми сваки дан израђујемо нов језични материјал за Брозове и Ивековиће који ће доћи после педесет година, и наше данашње „погрешке“

ПИСЦИ и КЊИГЕ п