Писци и књиге IV

О НАШЕМ КЊИЖЕВНОМ ЈЕЗИКУ 163

траже обрасце не у Бранкову Колу п Гласу Епартије Нилике но у Српском Књиоевном Гласнику. П на велики скандал жреца старе филологије, београдска зараза се шири и ван граница Орбије. Један Дубровчанин, Г. Др. Лујо Војновић, писао је недавно у Заотететики (1909, свеска 11): „Ја сам у истини дужан Београду много. Дужан сам му више јасноће, више нервозности, више лаконичности и мужевности у свом стилу и језику, и у том погледу не могу доста да благодарим београдским писцима. Ја бих шта више савјетовао загребачким књижевницима и журналистима, да пођу на годину дана у Београду... да науче како наш језик може сам за себе да живи у некаквој независној, јуначкој, здравој, безочној елеганцији која писцима с оне стране Саве сасвим недостаје“. Исто тако писало се недавно усарајевском Прегледу (1910, књига 2, страна 104): „Кад наш ученик, вели се ту, свршивши који средњи завод дође у универзу и стане читати листове или књиге „београдске школе“ у јачој мјери него ли је то могао у гимназији или реалци, он истом тада, добија смисао за љепоту и језика и стила српског. Он се, истом тада, почиње у себи кристалисати, истом тада почиње увиђати шта то значи савладати језик и бити господар стила“. И тај утицај „београдске школе“ на, у а