Писци и књиге IV

СТЕВАН СРЕМАЦ 2

дигла и орлове надлетјела.“ Свога Војислава Травуњанина почиње са. овим речима : „Да ми даде Бог вичну руку и јасно грло Бујаново, затражио бих струне Даворове, окренуо биг се џ об туде садашњосим и врашто се у древну им славну прошлост наши, м запјевао бих славна дјела Војислава Травуњанина, сина Драгомирова...“

И он је узео на се да буде балд или скалд српскога народа, да опева целу крваву и велику прошлост народну. И он је то учинио онако како је певао у Владимиру Дукљанину :

„Додирни милогласне струне, Бујане пјесниче из древних времена, и запјевај нам пјесму из старина, пјесму о љубави Владимира и Косаре, и приповједи нам жалосну кончину дана њихових. Јер су старе песме слатке као мед и миле као славујево пјевање, кад га повјетарац донесе до нас помјешана с мирисом ружиним, у тихим звјезданим ноћима. А душа наша жељна је пјесме као жедна њива кише, као цвјетна пољана росе јутарње, као мрачно дрво топлих зрака сунчаних.“

Историјско-књижевни радови Сремчеви ове врсте нашли су великих и одушевљених поштовалаца. Рекло се за њих да су „алеми српске књижевности“; Др. Љубомир Недић тврдио је да су приче Из жњиге старо-