Писци и књиге IV

82 ПИСЦИ И КЊИГЕ

сшавниг „дело, које ће га најдуже надживети“.: Само, данашње стање ствари доказује да никако није тако. У тим историјским приповеткама Сремац је узео на се да велом зрачне поезије обавије сува причања старих хрониничара, да лирским дахом задане и оживи славне покојнике, онако као што је, много непоетичније и несрећније радио Јаков Игњатовић у Краљевској Снаси и Дели-Бакићу. Постоји још мишљење да је Сремац пишући те приче, поред песничка надахнућа, имао и непосредан, практичан школски циљ: „Као професор наставник историје видео је, како су нам историјски уџбеници састављени их сухопарних историјских факата и фрагмената, па их је почео својом творачком маштом и оживљавати и попуњавати“...2

Било како било, он је узимао оскудне податке из старих хроничара, Константина Порфорогенита, Кедрина и попа Дукљанина, и од модерних историчара, Љубомира Ковачевића и Љубомира Јовановића, Панле Срећковића, Венијамина Калаја, Чедомиља Мијатовића, и поетски развијао чињенице које је код њих

1 Из књига староставнит, ТУ. Нови Сад, 1907. Предговор Др. Милана Шевића, стр. 6.

2 Михаило Ђорђевић: Сремац као исшорик. Сриска Застава, 1906, бр. 188.