Писци и књиге IV

СТЕВАН СРЕМАЦ 38

нашао. И све те стварл радно је на један исти начин: словенска митологија, архаизми у речима и у реченичним обртима, библијски стил како га је Ђуро Даничић код нас дао, са пнверсијама п са редовним почињањем реченице са и, и то у јужном наречју, локална боја како је могао наћи код писаца који су се бавили најстаријом словенском прошлошћу, свечан реторски стил, готово „слободни стих“, са музиком речи и балансовањем реченица. То су обичне процедуре његова стила, то су његови стални књижевни ефекти.

У те приповетке Сремац је уложио много труда и ставио велике амбиције, али то му не само није најбоље што је дао, но је у

_ ошште посао осредње вредности. То није ни)

историја ни литература) за историју то није довољно научно, основано на чињеницама и интимном и детаљном познавању доба које се описује; за литературу није довољно књижевно, јер Сремац није имао ни маште, ни велике осетљивости, јер се ограничавао на једнолике реторске амплификације, усиљен патос врло површну и бледу локалну боју, и лаке ефекте са фразама и звучним речима. Паметни Матавуљ врло је јасно видео „неуспех Оремчевих историјских приповедака“, и врло тачно је писао: „Спромах Сремац! Како га је болело због те немарности публике према писци и КЊИГЕ 8