Писци и књиге IV

МИЛОРАД П. ШАПЧАНИН 1

се напију вреле крви из турског гроца; и мирољубиви богословац и педагог Шапчанин својим преплашеним и дрхтавим гласом криче: „Амо ханџар, шестоперца амо!“ У то доба алкохолизма и алкохоличарске поезије, када су певане оде бурету и чутури, и Шапчанин, који се стресао када је морао чашу да примакне устима, узвикивао је у сав глас: „Пехар! Пехар..“, „Дајте мени чашу, препуњену, пуну“, и безазлено лагао: „Што сам им'о пара, за вино сам дао...“ И тако је певао кроз цео век оно што је видео да други певају, и речима које је нашао код других песника.

Његово главно песничко оруђе то су „речце“, не само „појетске речи“, но песничке шљокице и ђинђуве, истрти клишеи, али нарочито диминутиви, немогућни, каткада смешни диминутиви. Шапчанин по правилу каже: горица, зорица, килштаца, ливадица, таумица, стазица, брдалице, овчица, зрачак, анђелаћк чунић, аумић, па и: жавешчић, зрачучљад, пупољче, обалица, попадица, стимсић, п тако даље. Али ито му није било довољно, у његовој неодољивој потреби да изгледа што осет-, љивији и нежнији. И саме диминутиве он још једном прави диминутивима, и једини у српској књижевности пише: вешрићак, делићат, столићак, катљичица, жоњичак, песмичица, сићан лепшрић, смини гласићи, и тако даље.