Писци и књиге IV

8 Писци И КЊИГЕ

У једној приповетци има овакву реченицу: „а малени синчић, са прушићем у нејакој ручици, мање тера више нуди и храбри мало посустале вочиће. .“ Или: „.. Ружица је, убрисавши и последњу сузицу, не као горски виторић, већ тихо и питомо, као најпитомије јагњешце оставила собу...“ А поред тога, ту су стари клишеи наше поетичне литературе: плаве очи, мирисне руже, зелен-рава, црна поноћ, сребрни месец, сегано лице, јарко сунце, кобна смрт, бело стадо, румена зора, младо момче, мила селе, врвла крвца, тихи уздисај, пи томе слично. Све то давало је Шапчанину илузију да је у пуној поезији.

Главна Шапчанинова збирка песама носи поетичан наслов: „убори и Вихори. Наслов, који би сасвим приличио песмама једнога Ђуре Јакшића, никако не одговара млакој, малокрвној, сетименталној, сладуњавој поезији Шапчаниновој, који је своје стихове могао, у своме речнику, назвати Зефирићи, или Латорићи, или Вешрићци, и испод њих потписати се, као онај познији млади српски песник: Бајле Латорић; Ништа није тако мало силно, страсно, бурно, плаховито, но његово зашећерено певање и сентиментално пренемагање из прве младости, или банална мудровања из зрелих година. ЈЉубав коју он пева на својим „плачевним струнама“