Писци и књиге IV

10 = писци и КЊИГЕ

крива „претерано коштуњаве и често одвратне наготе природине“. И зато му је требало бити поетичан пошто пото, жртвовати истину и искреност поетским фикцијама, зато он није имао храбрости да буде природан и непосредан, да простим и ненакићеним речима каже оно што је сам осетио, по оној старој и увек тачној речи „да је најбоља песма која долази из срца“. Само по ретком изузетку писао је он просте и непосредне песме, као што је песма о болесној сестри:

Крваво сунце седало

За Церско брдо оно,

И ја сам, сузе кријући, Крај тебе болне клон. Љубих ти руке свенуле, Образе хладне, бледе; Последњи зрачак гледасмо Западу како греде.

Оно што ваља у малокрвној поезији Милорада П. Шапчанина то је циклус песама Село у детињским споменима. Поред поетске сентименталности, он је село искрено волео, и сачувао лепу успомену „на часове златне из младости ране“ проведене на сремском селу. У једној приповетци (Деда), он вели: „Коме није слатко сећати се детињства“ Па још кад су ти минули дани ведри и безбрижни 2 Бар ја сам увек распоженији кадгод ми се да

–