Писци и књиге IV

МИЛОРАД П. ШАПЧАНИН по

прилика да рекнем коју о драгој, минулој прошлости...“ Присећајући се своје „колевке златне, убавог сеоца“, разнежено пева:

У моме срдашцу ведрина је сјала, Проста ко ружа тихо мирисала.

Све чаробно беше, ко да снове снивам, Живео сам само да се науживам.

И сад опет, село, у мору од света, Сетила се мис'о својих младих лета, Па се дигла, носећ љубави и жара, Да походи тебе, пријатеља стара!

И после Јована Суботића, а пре Јована Грчића- Миленка, он слика село, са нежношћу, са топлотом, каткада у тачним, готово реалистичним сликама. И таквих свежих и живих слика има један цео низ: полазак на раду рано јутро; јурење сеоске деце по прашини, са псима и гускама, док киша не удари и врапци не побегну под стреје; коло на раскршћу, код крста, све док се звезде не јаве на мирном небу; дуги сеоски плотови покривени поњавама и ћилимима; „дугорепе свраке“ на „мршавом ђерму“; коњи на појишту који нестрпљиво бију ногама; додоле које доносе кишу од сунца спрженом селу; девојке које беле платио на потоку што долази са плаветних брда; овце на мужи:

И к'о одједанпут да потече река, Ведрице се проспу слатка, бела млека,