Писци и књиге IV

МИЛОРАД П. ШАПЧАНИН а

Млинар ми је увек бела хлеба, дав'о, Када сам са оцем тамо вечерав о.

На жалост, тих сеоских песама, које иду у најбоље производе своје врсте у српској. књижевности, врло је мало, око 20, и, поред веће песме Успомене, оне су само једна случајна и усамљена појава у целокупном поетском раду Милорада П. Шапчанина, који је у поезији, како сам вели, живео „од маште и цвета“. Шапчанин је био жртва једног погрешног схватања поезије, која се за њега сводила на синтименталну поетску фразеологију. Када је нови реалистички покрет биоу јеку, 1875, он је у једном предавању жалио што је поезија умукла, или не пева оно што је главно и битно поетско: „родољубље, идил- | ство, осећање платонске љубави“, што су млади људи постали сувише озбиљни, „као да им је педесет лета“, „што се свет осушио и поварварио“. Готово на крају своје књижевне- каријере, 1886, у чланку Поезија ти даналшње доба“, он са жалошћу констатује како „наше реалистичко доба није баш много. наклоњено развијању песничке књижевности“, и са горчином додаје: „Народи нису више деца безазлене природе, невине овчице; идилству су остављене врло уске вратнице“. Шап-

1 Краљевеско-Орпско Народно Повориште. Преглед за годину 1886. Београд, 1887, стр. [= ХИП.