Писци и књиге IV

26 ПИСЦИ И КЊИГЕ

заборавља на превртљивог Талијана, — „Латини су старе варалице“ — ; он заборавља на студену и тврда срца Марију, њихове „сродне душе“ се примичу једна другој, и почиње разговор овакве врсте:

— Али...

— Али је ту ово (прекиде јој Љубомир учтиво реч): не треба се поводити за идеалима који нам се привиде у тренутцима очараним неким ванобичним узбуђењем. Тежити к њима била би исто тако необуздана тежња као и жеља пети се на звезде. Задовољите се својом новом околином. Зар над овим оризонтом не може синути метеор...:

— Метеор, плашљиво, готово с потресом, понови Љубица ову реч, и мислећи о свом ноћашњем сну, поглед јој се дуго одмараше на лепом лику ЈЉубомировом. — Да вам декламујем ова два сонета, пошто је за време посматрања Љубичина претурио десетак дванаест листова.

— Само тихо, у себи, љубазни господине, да не бисте како случајно песником поплашили мога вернога певача.

— Певача:

== Погледајте на ону крушчицу пред хладњаком. Онај срећни што скакуће с гранчице на грану, у црној хаљиници... -

— То је кос...

— Мој другар, који ми је засладио многи горки час, разблаживао бригоморне мисли. Као никад до сад, певао ми је јутрос на уранку. Ено се спрема да одлети. Тамо у оном шумарку над школом чека га другарица његова. Шта сам пута из прикрајка гледала оне мале