Писци и књиге IV

МИЛОРАД П. ШАПЧАНИН 48

нема, и роман се развија по тренутном надахнућу: што се писцу допадало, па ма то било врло споредно, он то без икаквих обзира и и преко сваке мере развија; преко најважнијих ствари он прелази брзо, и цео роман завршен је на препад, необразложено, колико да се књига заврши. Како је у опште брзо радио, лепо показује овај пример: у глави Ш учитељ Макса чита у Србским Новинама да је Севастопољ пао, и он неће, не може да верује тој новости од које се крвави његово „славјанско“ и православно срце. („Збогом Српство! Збогом православије!“) Севастопољ је, као што је познато, пао у савезничке руке 1855. Одмах зашим црквењак Васо Херцеговац прича, као о нечем што је раније било, о боју на Грахову, који је био 1858, а у следећим главама прелази се на Мађарску Буну 1848 и 18491 У У глави Гргурови родитељи, Иван и Петрија, „изађоше чак до сеоског потеса“, на сусрет сину који долази из школе. Али писац заборавља да их је одвео „чак до сеоског потеса“, и наставља како Иван и Петрија седе поред ватре у кући и разговарају о даљој судбини свога младог ђака.

Али Шапчанин је у овај роман умео да | унесе толико чари старих ствари и старих људи, да нам тако живо и симпатично представи наше старе од пре више од пола века