Писци и књиге IV

42 ПИСЦИ и КЊИГЕ

он се отима, бесни, виче, прети, крши, иде до пароксизма своје националне страсти, пада, не ретко, у једно болесно стање које би се могло називати политичком хистеријом. И тада, у тим експлозијама немоћног беса, он не зна шта говори и шта чини.

У националном погледу, нарочито у по. гледу односа према Србима, Старчевић није оно што изгледа.

Код Хрвата он је оно што је код Талијана био Мацини, код Ираца 0' Конел, код Мађара Кошут, код угарских Срба Светозар Милетић: израз пуног, радикалног, борбеног национализма, идеала пуне народне слободе. Он је код Хрвата мислио оно што и његов савременик Светозар Милетић код Срба. Оно што је Милетић осећао после укидања СОрпске Војводине, а још више после Нагодбе од 1867, оно што је он рекао у знаменитом „Туцинданском Чланку“: „Орби, будимо сами себи верни... будимо уверени да ће доћи и наше време... Бог наш, који је Црну Гору сачувао, који је Орбију после четир стотине година васкрснуд... он је још жив, он ћеи нас окрепити“, — то исто говорио је и писао и Анте Старчевић. Он није имао вере ни у чешко-аустријски панславизам, ни у православско-руско славенофилство, није осцилирао између Москве и Беча, но је чинио непо-