Писци и књиге IV

АНТЕ СТАРЧЕВИЋ 15

цепају народну снагу, што мисле да постоје засебни интереси српски и хрватски. Име српско за њега је било локално, као далматинско, босанско, херцеговачко, које треба забацити и примити име хрватско, онако како су Баварци, Саксонци, Пруси, напустили своја локална и географска имена, и усвојили опште племенско име немачко.

Он се боји за Србе тнто се тако издвајају, и на своју и општу народну -штету. 1869 он страхује да неком несрећом Орбија и Црна Гора не потпадну под Аустрију. Он брине бригу што се у Банату „румунштина, на нашу. штету прејако раширила“, страхује да се тамо „наше, буди речено сербско пучанство не порумуњи“. „Ако српштина надаље остане овако осамљена, ако се Срби не заузму за хрватштину, тер се уз њу не окрепе, за какових сто година слушати ће се у Београду онај исти језик, који се данас слуша у Букурешту“. Као и у многим другим приликама, и ту је Старчевић био рђав пророк, али из оваквих изјава види се како је његово дубоко унитарно национално осећање, његов силан националан инстинкт био јачи од његових лажних „научних“ филолошких и историјских. теорија о Србима.

Онда када су српски, па и србијански романтичари подцењивали Орбију на рачун Црне -