Писци и књиге IV

НИКОЛА ВЕЛИМИРОВИЋ 141

Иначе, књига Г. Велимировића има један субјективан значај. Не може се рећи да је после ње питање о Његошевој религији решено: тек после критике текста и дубљег проучавања еволуције Његошевих идеја то ће се моћи учинити. Г. Велимировић је Његоша узео као огледало у коме се сам, нешто кокетно, огледао, и његова књига је занимљива импресионистичка студија писана више поводом Његоша но о самом Његошу. И када је у њој било писано о Његошу то је било више реторски и књижевно дескриптивно, као панегирикос п бориит старих, нарочито онакав какав се радо писао у реторском ХУП веку.

0) Његошу још има да се дискутује, али је извесно да је његов последњи коментатор човек од занимљиве интелигенције и лепих књижевних способности. Поводом ове добре књиге може се са сигурношћу рећи: српска Црква. до сада није имала, литерарнијег писца, и неортодокснијег теолога. Ако је Г. Велимировићу стало до црквене кариере, нека не чита Ренана...