Писци и књиге IV

144 ПИСЦИ И КЊИГЕ

премаша надничаре слика и занатлије строфе. У наше интелектуално доба ми се не задовољавамо више само речју и ставом, и нетрпимо глупост и незнање нигде па ниу поезији. За нас је оваква поезија интелектуалне, или боље рећи интелектуализоване лепоте, у којој су велика човечанска осећања и високе и крепке мисли казивана са толико склада, укуса, и мере, на класичан начин, у добром смислу те речи. У једној песми само шта је мислп:

„Тако сваког дана · Део мог живота копни као груда Одвоји се, крене пут далеких страна Незнано ни за што, ни како, ни куда.

Све један по један лагано се скрише, Сад их нема доста под покровом сивим, И мени се чини што година више Имам, да у ствари све то мање живим,

Тајно откровење коби што се крије,

И злурадо вреба сва створења жива ! Мој рођени живот туђ ми сада бива, Јер што ја не памтим, никад било није!

У српској књижевности од Јована Ст. Поповића ми нисмо имали интелектуалнијег песника но што је Г. Ракић. Само, Г. Ракић има једну велику надмоћност над нашим старим рефлексивним песницима: стари су били књишки ладни, старачки мудри, уко-