Писци и књиге IV

СТЕВАН СРЕМАЦ 41

чини црним свога несрећнога јунака, ипак у томе није успео. Сам Сремац вели за њ да је „човек добар, мека срца,“ да воли децу, и да гледа да међу љима успех постигне лепом речју, а не бојем, као стари учитељи. Њега гоне са једнога краја Србије на други, као „вечитог Јуду“. „Стојичком мирноћом пакује он своју сиротињу, своје хаљине и силне политичке брошуре (и допуштене и забрањене) у свој шарени црвени сандук, увезује креветске ствари у ћебе, а даске и ногаре уједно и креће се и одлази на ново место...“ Узалуд Сремац пакосно вели да је он као врана из басне, која оставља укаљано старо гнездо и иде ново да укаља, узалуд га иронично назива „неуморним поборником и заточником слободе, истине и правде“, ипак Сретен, и тако карикатурисан и исмејан, улева поштовање. Па какви су тек злочини за које га писац оптужује! Сретен верује у природне науке и скупља бубе и биљке; у школи се држи начела модерне педагогике и предаје методом очигледне наставе, он се дружи са сељацима и труди се да буде и њихов учитељ, а не само учитељ њихове деце, и за ону бедну платицу он се даје сав просветпом и културном раду. Он верује у демократију, и идеале грађанске слободе, човечанског братства и социјалне правде, иу џепу носи Чернишевскога Шта да се ради и