Писци и књиге IV

46 писци и КЊИГЕ

мане. Процедура је врло проста: идеје које ви =-мрзите треба да исповеда какав глупак и одвратан човек, и у колико тај човек буде гори и мрскији у толико ће његове идеје пзгледати одвратније. И са том олаком процедуром, Сремац је у Сретену нагомилао црте једног глупака, будале и лудака, тако да његове идеје изгледају производи болесних мозгова и неизлечивих кретена. Сретен није само ДонКихот, он је пајац за смех, а људи које он скупља то је сав сеоски „лумпен-пролетаријат“ механски клуподери, сеоски кокошари, нерадници крај казаница, мангупи, „ајмане“, „барабе“, дрипци, све што власт гони због нерада, банчења и крађе, све оно што су листови пријатни Сремцу у своје доба називали „шљамом“ „олошем“, и „безгаћницима“. Врло је појмљиво одушевљење које је Сремчев роман подигао у ступцима консервативних и реакционарних листова. То је могло да буде дело једног доброг партизана, али не и дело једног савесног писца и правичног човека. И није без интереса да Сремац, који је толико био против књижевних идеја Светозара. Марковића, дао је једно такво дело „примењене књижевности“ и један у толикој мери тенденциозан и „обличавајући“ роман! У типу Сретена Сремац није имао среће. Ма колико да је набацао црне боје да на-