Писци и књиге IV

90 ПИСЦИ И КЊИГЕ

који више но ишта воли насмејати се и наругати се. Затим, нашем свету, који је у основу врло чулан, и који воли уживања, допали су сети обилни и „радошћу живота“ задахнути описи веселих друштава, и „севдалије“ и „ашици“ Сремчевих приповедака говорили су много данашњем ма и најкултурнијем Србину, на дну чијег срца увек лежи један заспао или мртав „севдалија“.

Што је нарочито допринело наглом успеху Сремчевом то је нишка средина коју је описивао, п из које је извукао две најбоље своје књиге, Ивкову Славу и Зону Замфирову. Мачва је неких двадесет година господарила у српској сеоској приповетци, и требало јој је једном наћи замене и одмене. И пред 1900 годину, два писца од јака талента, Стеван Сремац иг Борисав Станковић, уносе југоисточну Србију, Ниш и Врање, део Старе Србије који је од скоро припао Србији, п где се очувао засебан живот, засебни типови, засебни говор. У Шумадији, насељеној херцеговачким бегунцима, увек се волело да збија шала са тим архаичним диалектима; осамдесетих година много и радо правиле се досетке са „гогама“ и „чокалијама“; комичар Ђорђе Бабић једно време био је славан имитацијама старосрбијанских говора, тако да је Др. Љубомир Недић писао о њему у Српском Прегледу, а п данас Г. Илија Стано-