Писци и књиге VII

ИСТОЧНО ИЛИ ЈУЖНО НАРЕЧЈЕ 11

као да не оставите гди е на место ђ, јер се реценсија за цели народ прави, пак може бити коме противно...“!

Почевши да се служи јужним наречјем Караџић не мисли да оно треба да буде главно и искључиво у српској књижевности. Све што тражи тада то је равноправност за сва три наречја. У предговору Малоџ простонароднБбои славено-сербскои песнарици вели:

„Овде може бити да ће се коме особито смијешно видити што ја пишем: лијепо, бијело, снијег, свијет, ријеч, и пр. Но ја молим свакога коме се ово не допадне, нека ми опрости. ја знам да у славенским књигама стоји лепо, бело, снег, реч, свет, а Сербљи по Срему, по Бачкој, по Бањату и по Сербији око Дунава и око Саве говоре: лепо, бело, снег, свет. Али Сербљи по Хорватској, по Далмацији, по Босни, по Херцеговини, по Црној Гори и по Сербији до Ваљева и до Карановца сви говоре, лијепо, бијело, свијет, ријеч, лајек, ријека и пр. Које је сад од овога трога најљепше и најбоље, то би тешко било решити, јербо би то сваки доказивао да је оно које је он из детињства навикао, а само у себи може бити да је све троје једнако. А ја сам овде овако писао из два узрока: једно што сам овако из уста моје мајке чуо и из детињства навикао, пак ми и сад љепше него и једно и друго у устима звечи: а друго, што се овако говори онде гди сам ја ове песне слушао“.

И сама његова прва књига није доследно писана јекавски. Књига је писана у главном јекавски, али су екавизми многобројни. Тако у посвети налази се: дело, вечно, бедан, редак, уверио; у „предсловију“: месшо, песна, дело, посмеваши се, бедан, нашерати, отераши, седећи, певаши, намерење, увериши се, умео, хошео, време, ушеха, река, и тако даље. Тек доцније он ће почети писати до„следно и искључиво јекавски.

: Вукова Преписка, 1, 131—132. 136—137.