Писци и књиге VII

12 ПИСЦИ И КЊИГЕ

Караџићево писање јужним, дотле у српској књижевности неупотребљаваним наречјем, није се допало ондашњим српским писцима, који су били из екавских крајева и који су већ имали традицију да је екавско наречје књижевно наречје српско. Милован Видаковић није хтео ни да чује да се пише као што „бабе у Ерцеговини и Шијачкој говоре“. Караџићев пријатељ Лукијан Мушицки говорио му је да не треба да пише јужним наречјем: „Волите Сријемцом пркосити и са тим и литератури шкодити“. Када је Караџић 1817 по своме уредио неколико бројева Новина Сербскихљ, писао му је Мушинки: „Очевидан је по њима вукизам. Гдешто може проћи, а гдешто Сремци, Бачвани и Банаћани, који су по већој чести читатељи Србски Новина, најзнатније муштерије — нипошто трпити не могу“. Мушицки га моли да се окане херцеговачког диалекта: „Верујте да со тим врло одвраћате, читатеље од читања иот најбољи совјета ваши". И мени је, да искрено кажем, мрско постало“.1 јоаким Вујић се недотупавно подсмевао том „херошијачком језику“. један од Караџићевих противника са којима је полемисао, и који је писао ПОД псевдонимом Благоја Штипкаловића, 1821, напада јужно наречје, којим „Ерцеговци и босански Турци по крчмама беседе“, и саветује Караџићу: „Не развлачи језик као да су ти уста већа него у свију других Србаља. Иди у Ерцеговину где таке вилице као што су твоје имају..2

1 Вукова Преписка, 1 књ., стр. 251; 5 208.

2 Скупљени граматички и полемички списи Вука Спесо.. Караџића. Књ. [1 (Београд, 1894—1895), ср. 125