Писци и књиге VII

152 Писци и КЊИГЕ

Он има жеђ Живота, и алапљиво срче његове сласти: |

Љубави и Срећо, ко кобац вас кљујем!

У његовој поезији бљешти сунце, букти живот, буја пролеће, и као у античким „светим гајевима“ са баханткињама и фаунима, певају тице, сокови у дрвећу, цвеће на стабљиКама, извори у трави. То је једна велика химна плотском животу и анималној животној радости. И са страшћу и снагом он ће певати своју младу охолост „кад се дивље, лудо, само крвљу воли“, и као млади фаун здравити своју младост што „вришти, пуна страсти пламне“. Све то може изгледати нешто одвећ чулно, некада и садично, бестидно. каткада и ниско, али то је песма младости, казана само искреније и природније но што се то обично чини.

Поред тога песника фаунске страсти, Г. Бојић је и песник прошлости, снажно схваћене и савесно и сликовито казиване, Са пажњом једнога Хередије, он проучава ишчезла доба, и у јаким стиховими анализује их. Последњи император, да је краћи, био би изврстан Две овакве песме, даљубљени Давид и Салома, у којима се осећа дуго и савесно проучавање Библије, два су историјска пандана ретке снаге и израза.

Оно што поред страсности у осећањима одликује поезију Г. Бојића, то је његов кра-

так и звонак стих. Он је један од ретких

пауер еарицане убила еден занде роман