Писци и књиге VII

[

ИСТОЧНО или ЈУЖНО НАРЕЧЈЕ 43.

осталим, ту се предлаже да се као опште књижевно наречје усвоји“ распрострањенији,. лакши „савршенији источни дијалекат“, чиме ће се учинити корак ближе ка народном јединству. један од најпозванијих стручњака, Г. Др. Милан Решетар, професор универси-. тета у Бечу, који је нарочито изучавао пи-. тање српско-хрватских диалеката, иначе по. рођењу јекавац, писао је недавно у словеначком часопису Уеда: „Прије би се могло постићи да Србохрвати западних крајева, који пишу јекавски, за вољу Словенаца и Србохрвата источних крајева прихвате екавски

изговор, чиме би се српско-хрватски књи-

жевни језик знатно приближио словенском“!

Такви гласови чују се не само са српске но и са хрватске стране. Као што је познато, у Загребу се говори екавски, загребачки писци који са великим. трудом пишу јекавски, међу собом говоре екавски, и морају да чине напоре да говоре тешком јекавштином. Усвојити источно наречје значило би за њих једну олакшицу. И гласови у том смислу почињу се јављати и са хрватске стране. У 5 броју загребачког часописа 270по за 1911 изишао је чланак Нгошзко-5тр5к! Ккпјтеут јел. „Нити је латиница специфично хрватско писмо, нити је екавштина специфично српско, пак не би требало да се код тога појаве икакове осетљивости, или да буде какових посебних обзира. А нарочито што се тиче екав-

И Оатоуот па „Уеато“ апкето о јирозгауепкет ургавапји (Уеда, 1913, св. 4—5, стр. 379).