Писци и књиге VIII

а ПИСЦИ И КЊИГЕ

значај није изгледао особито велики, док је данас опште примљена ствар да је он писац који је оставио приметна трага за собом и једна од крупнијих појава наше књижевности.

При свем том, о њему се данас мало зна. јекина већа ствар коју имамоо њему то је један слаб биографски чланак Мите Поповића у Лептонису Матице Српске. Док је дело живело, човек и писац непрестано је остајао у сенци, и требало је _ доста труда да се, колико-толико, са неизбежним непотпуностима, истргне из таме заборава онај који се обично сматра као отац српске новелистике и који је написао први српски роман из сувременога друштва.

Умешничка приповешка у најновијој српској књижевности, од Светислава Вуловића, у Ошаџбини, књ. ТУ, 1880. Коло за 1889 (бр. 23, стр. 374) има „Писмо уреднику „Кола““ од Др. Ђорђа С. Ђорђевића, где се налазе извесна библиографска саопштења о некојим делима Богобојевим. Бранково Коло за 1896 (бр. 45, 46, 47, 48) донело је чланак Милоша Пејиновића Богобој Ашанацковић. Биографија је израђена по Мити Поповићу, и писац се зауставио на причању девет новела које су му биле познате, по панчевачком издању Браће јЈовановића, на излагању садржаја Два Идола, и на једној врло иовршној оцени. Допуне о М. Видаковићу и Б. Ашанацковићу, од. Г. Јовановића, у Просвешном Гласнику бр. 1—2, за 1903. — Србске Новине, ва 1852, бр. 62. донеле су оцену жод шифром „Др. И.“. о Великом Београдском Календару ва 1852, где је изишла Буњевка. Србске Новине, ва исту годину, број 70, у „књижевним погледима“ донеле су непотписану оцену на „Књигу за добре цели“, где су изишле две новеле Богобојеве. Оцену, у главноже неповољну, по свој прилици инсао је Ђура Даничић. 1893 издала је Српска Књижевна Задруга Два Идола. Предговор, који је написао Г. Андра Гавриловић, у ствари је прост испис из чланка Мите Поновића у Летопису Машице Српске.