Писци и књиге VIII

146 ПИСЦИ И КЊИГЕ

греховима, нарочито књижевним греховима 2 Ко би то могао знати!

Као и у свачему што је људско, и у књижевности је: ФОшог сарпа 101 зепзи5, од прилике наше: колико људи, толико ћуди. Сама уметност није ништа друго но начин на који један темпераменат види и осећа реални живот. А критичар, више но и један писац, тако рећи још једанпут, уноси у оцењивање књижевних дела свој темпераменат и своје схватање живота.

У књижевности, у моралу, у свима појавима човечјег духа, не мери се чаршијским аршином, и апсолутног мерила нема. Оно се мења према темпераменту пишчеву, према средини у којој се родио и васпитао, према наслеђеним особинама духа, према хиљаду околности које се морају узимати у обзир. Видите како су само различне њене најкрупније врсте: ако критика постави неко апсолутно: правило, неоспорву књижевну догму, на пример а рпом узет дух, геније расе, она је догмашична, ако књижевна дела оцењују према темпераменту, душевним особинама самога писца, ако јој је личност пишчева све и сва, онда је психолошка ; ако — противно спиритуалистичкој догматичкој критици стане на земљишне позитивизма, и у проучавању књижевних дела главну пажњу обрати на средину, у времену и простору, на спољне утицаје, ако на тај начин, критика буде психична историја једнога друштва, изучавање његових обичаја, осећаја и идеја, она је онда историјска; ако се беле-