Писци и књиге VIII

МИЛАН САВИЋ | [47

же и анализују утисци једнога дела,: ако се проучава физички, интелектуални и морални сензибилитет (осетљивост) једног писца, критика је тада импресионистичка. После тога критика може да сматра књижевност као одблесак философског и научног покрета једнога доба, (Брандес у Књижевности у Деветнаестом Веку и њеним главним струјама), или може да се узме као историја интелектуалне и моралне формације самога критичара (случај са Буржеом). Поред тога има толико комбинација свију тих праваца у критици! Али поред све те разноврсности у погледима, сваки критичар мора да има једно мерило, своја књижевна начела, свој критеријум према коме ће оцењивати дела или бележити и сређивати утиске које је примио. Има ли то код г. Савића 2

Мени се то питање учинило необично важно. Наш писац је тако дуго држао у рукама књижевне теразије, његове речи биле су праве пресуде, дакле је он службеци књижевни оракул — и вреди знати према чему он суди, какав је мач којим сече (а он тако радо мачем сече). Прочитао сам ту књигу два пута, пажљиво, реченицу по реченицу, и после другог читања дошао сам до закључка да је г. Савић највећи књижевни анархист у нас, да он не зна шта хоће, да нема књижевних начела У чи-

„ја хоћу да за вас будем човек који се враћа с пута, и који се као голуб Ла Фонтенов задовољава да каже: „био сам тамо и десило ми се то и то.“ Сарсеј у студији о Ибзену („СозторонНв5“, јуни, 1896., стр. 788.)

2 Искреност, отвореност врлина је јавне речи. Мишљење које овде износим већ постоји, нарочито код нас млаЂих, и ја внам да ћу овим речима само олакшати толиким

10%