Писци и књиге VIII

МИЛАН НЕДЕЉКОВИЋ 171

калан лек, оне су само прост палијатив. Као што занатлија пропада пред великом фабричком производњом, мали трговац пред великим базарима, тако и слаба, несавршена, мала сељачка сопственост мора пропасти под ударцима велике, научно обрађиване крупне сопствености. Сва је ствар у томе да се тај процес пропадања колико толико ублажи. Земљорадничке задруге то покушавају, оне хоће да одрже сељачки сталеж јефтиним кредитом и заједничком куповином машина и продајом производа, искључујући при томе пропале и задужене сељаке, баш оне којима је помоћ најпотребнија. Идеја није нова, она је примењена има неколико десетина година, и ево какви су резултати. Као што занатлијске задруге нису могле да спасу занате, тако ни земљорадничке задруге нису стале на пут пропадању мале сопствености на селу. Да се не гзаустављам на установама те врсте у Србији, на велике наде које су без разлога и наивно на њих полагане, на мршаве резултате које су дале, да не помињем Енглеску где мала сеоска сопственост и не постоји, да поменем само Немачку, Италију и Француску где су те задруге поникле, и где су тако многобројне. Статистика показује да је број сопственика све мањи и мањи, да се велике вароше пуне сеоским пролетаријатом, велики атлански пароброди стотинама и стотинама хиљада пропалих сељака који траже хлеба у Америци и европским колонијама. Социјално питање се јаче него икада истакло, и никада потреба једнога радикалног решења није била очевиднија. Г. Недељковић није на то помишљао, са поверљивошћу необавештених људи сувише апсолутно прихватио је