Писци и књиге VIII

172 ПИСЦИ И КЊИГЕ

једну врло релативну идеју, и цео његов роман добио је изглед невеште утопије и површнога панегирика. још један пример зато. Он шири тај растегљив принцип задругарства и на варош. Доктор Стојковић је апостол те идеје, он прибира војску и почиње рад. И шта чини2 Као неко што је образовао друштва противу образовања свију нових друштава, тако и он оснива политичку странку да сузбија политичке странке, он фразама ратује противу фраза, декламацији ставља на супрот декламацију, и, као круна тога реформаторскога рада јесте оснивање „Српске трговачке задруге за помагање међусобних интереса“! Јасно је шта хоће али није јасно каква је то силна љубав према народу, какве су то хваљене нове стазе, какав је то високи морал: свести целу борбу на материјално помагање једне ограничене класе, чији је принцип: купи што јефтиније и продај што скупље, и према томе чији је интерес далеко од тога да буде интерес целине народне !

Понављам, цела књига је проспект земљорадничких задруга стављен у облик романа, и ја сам се морао толико зауставити на тој страни, јер је писцу то било главно, ако не и све.

Ни чисто књижевне стране не сијају својом савршеношћу. Неоспорно је да ништа није теже него писати такозване романе са тезом. Треба цртати живот онакав какав јесте, и треба показивати какав не треба или треба да буде; треба испунити и своју уметничку као и грађанску дужност. И положај писца је врло деликатан. Он не сме представљати живот према томе хоће ли то бити