Писци и књиге VIII

66 ПИСЦИ И КЊИГЕ

У претрпаном, невешто сашивеном саставу Г. Јовановића, где се идеје саплећу и претурају једна преко друге, поред извесне збуњености, некојих смелих тврђења и материјалних нетачности, стоји да је Милован Видаковић и сувише зло прошао, а да је Богобоју Атанацковићу дат већи значај но што има права по своме стварноме књижевном таленту. -

Од интереса је, узгред, поменути, да је овако судио о двојици наших старих приповедача један њихов следбеник и, у неку руку, оснивач реализма у нашој књижевности, Јаков Игњатовић. У једноме од најпознатијих својих чланака, 7ри српска списатшеља (Дјела, |), вели ово: „Видаковић је био један од најплоднијих и најважнијих српских списатеља... Видаковићеви романи, поред својих слабијих страна, имају велику заслугу...“ У новосадском Бршљану за 1886 он је штампао своја „Писма из Елисиума“, где је расправљао са људима око Матице Српске и критиковао правац њихова рада. У првоме писму, које је потписано: Милован Видаковић, замера се што он, Милован, није ушао у један преглед српске књижевности, док „видим онде и младог Богобоја Атанацковића, који је као почетник неколико приповедчица написао, и да је дуже поживио, може бити да би даље дотерао...“

Милован Видаковић се дуго читао, он се и данас још чита у доњим спратовима књижевне публике, оне која се тек буди за живот књигом; он је још педесетих година имао последника, као што је био Тимотије Илић, који је још 1850 довршио свој романтични спев Касакдру, али против њега се још одавно, и пре критичара-филолога, осећала