Писци и књиге VIII

УНИШТЕЊЕ ЕСТЕТИКЕ 95

и лепоти да се претворе у крв и месо, да постану жива стварност. Српски песници, то су ситни људи ситничарских осећања, „кумпаније песмодељаца“, њихова поезија то је низ охања и ахања, пренемагања и нагваждања, беспослице, „скандалне глупости“, „појетска аптовина“.

Временом, као што то увек бива, теорија се ублажавала, и колико је добивала у ширини толико је губила у дубини. Епигони Светозара Марковића издавали су у Новоме Саду 1877 један добар и једар часопис, Стражу, који је вршио врло велики утицај на развитак наше мисли. Г. Петар Тодоровић ту је штампао своја Књижевна писма, где су књижевна начела групе била још више одређена. За тадашњу српску књижевност вели се ту да у њој влада „ситничарство, пустоћа, празнина, безживотност; несистем и потпуно отсуство свакога правца“. У њима се бори за једну реалистичну, искрену, истиниту књижевност, која „може послужити као бистар, поуздан извор за познавање народног стања и живота, његових нада и страховања...“; књижевност, која треба да буде озбиљна потреба друштва и мислених људи, а не раскош беспосленога света. Критика треба да буде научна, „стварајућа“, борбена, поштена, одважна. Да се српска књижевност подигне на достојну висину, потребно је да се изврши препорођај младога нараштаја, да се створе људи, не од фраза, но са стварним значењем, од убеђења, од начела, са мушком вољом и челичним карактером.

Све те идеје нису нове и оригиналне; оне су дошле из „Земље незрелих теорија“, како вели Недић, из Русије. Цео наш покрет седамдесетих го-