Писци и књиге VIII

94 ПИСЦИ И КЊИГЕ

вијен човек не тражи разна фантастична „савршенства“; он се задовољава природом и животом. „Лепо“ је живот, све оно што садржи, показује и представља живот; лепо, просто, искрено, природно, само је по себи у природи довољно лепо: додатци човекове фантазије су излишпи. Производи уметности, „и по лепоти црта, и по апсолутном савршенству у извођењу замишљеног идеала, по изразу“, „стоје неизмерно ниже од природе и живота.“ Слике у поезији су бледе копије живота, цео Шекспир је „само бледо и неопредељено наговештавање стварности и живота“. Но ипак, реалисти нису против поезије, они тврде да и „песма може бити корисна“. Сем Змаја, кога још „подоста цене“, они устају готово на све српске песнике, рачунајући ту и „српског Шекспира“, „г. Лазу Ко«стића“, и све „сочинитеље романа“ и „дељаче приповетчица“. Они вичу на српску лепу књижевност само зато што она нема „реалних појета“. „Реалистична поезија, појета реалиста“ је и поезија развијених људи, људи здравих мисли, дубљих погледа на природу, који разумеју живот, умних, енергичних људи, чистога карактера, учитеља народа. „Истинити појета мора да зна и разумева све што у извесно време интересује најбоље, најумније и најпросвећеније претставнике његовога века и његовог народа. Разумевајући потпуно дубоки смисао сваке пулзације друштвеног живота, појета, као човек страстан и упечатљив, мора свом моћи свога бића да љуби оно што је по његовим појмовима добро, истинито и лепо, а да мрзи оном светом и великом мржњом ону гомилу ситних и крупних глупости и неправде, које смећу истини, добру