Писци и књиге VIII

УНИШТЕЊЕ ЕСТЕТИКЕ 93

кусства кђ дђИиствителБности). Та је књига постала наскоро требник наших анти-естетичара. Њу је превео на српски В. Вујић у 117 књизи Лешописа Машице Српске, а фантастични Лаза Костић, за кога се тада држало да је здраво велики песник, пропратио ни мало духовитим примедбама. Група око Рада осетила је потребу да се брани, и у листу од 1875 (број 9 и 12), изишао је чланак ЈУништење естетике, који је штампан у Новоме Саду у засебној књизи. То је врло популарно излагање идеја Чернишевскога, са коментарима Писарева (помињат је и Тен, који се овде зове Хенри!), ту је бачен поглед и на српске књижевне прилике. Садржина је, у главноме, оно исто што је раније Светозар Марковић писао. Само, овде је тон енергичнији: хоће се да се естетика, идеалистичка и доктринарна естетика, уништи, да се пошље трагом алхемије и астрологије. Полазна је тачка научни, критични правац. „Уважење стварног живота, вели Чернишевски, неповерење спрам априористичких хипотеза, ма да су оне врло пријатне за фантазију, — ето то је карактер правца који данас влада у науци. Нама се чини да је неопходно нужно довести на овај принцип и естетичка убеђења, ако у опште вреди говорити о естетици“. Естетика, наука о лепоме, вредела би само онда када би лепо самостално постајало, када не би зависило од бескрајне разноликости личног укуса. Сваки човек има свој укус, своје лепо и своју естетику, према томе општа естетика је немогућа, она је иста таква бесмислица, као и наука о љубави: „сваки љуби на свој начин, и не тражи по књигама упутства за своју љубав.“ У опште, савршен раз-