Пијемонт

->

Л N

Београд, ПЕТАК 27. Јуни 1914. год.

БРОЈ5 ПАРА

Број 174. Година IV.

■ИЗЛАЗИ СВАКОГ ДАНА И 3ЈУТРА

Стан редакције и администрације: Краља Александра 12. Телефон 1591.

ДИРЕКТОР Бранко Боуко

ПРЕТПЛАТА *' С>Л.'4у и а тледанштм ео: -л16. ГЈ»ћ И« аОШТД:*«. 'А-с:чвО . 1 днн. ?Т **ОСТЛЈИСГВО 50» • 9ИШГ8?. » <-0ДИ'1| .? ! ф.:«!*«« / МА7* - 7<-ла -од. 15 фр. тромесеаво 7-50 фр. ј -л*ту. УРЕДНИК Коста М. Луковић

—■ Хрватске демонстрације у Вагребу и Сарајеву. — Ко је цемонстрирао против Срба? — Хрвати који не знају хрватски (Писмо „Пијемонту”)

Идеји нашег народног јединства може много да шноди што се тачно и опширније србијанска јавност не абавештава о знзчају и о вредности против-српских демонстрација. 6 е з разлике имена, и X рв а т и и Срби и Слсвенци, данас имају у великој веиини исто расположење према нашему народноме питању. То нам најбоље показује време балканских ратова где је народ инстинкгивно радио и испољавао своје весеље, кад није било ових данашњих намештених и наручених изјава оданости. Од увек, аустријска полигика се састојала у томе што је вештачки знала да наметне народима међусобну борбу. У томе се састоји и данас њена снага. У томе она је триумфовала на југу док смо се ми, нарочито Срби и Хрзати, крвавили. Али је прошло доба заваде, и сваки повољан терен аустријске моћи почео је да измиче. Аустрија је у интересу свога опстанка морала да тражи друга средства. Новцем и целом својом неморалном арматуром протекције, лукавства, химбености и најгрђе реакционарности, она је најпосле услепа да сачини једну т. зв. странку у коју су стрпани сви штреберски елементи, попови, ц. к. чиновници и шпијуни, и томе хаосу од свега и свачега, и Јевреја и Мађара и Немаца и Талијана, ударена је фирма хрватска. У редовима те клерикалне странке данас стоје људи који н е з н а ј у да српскохрватски говор е, људи који ни по чему не могу да представљају наш народ. Особито енергичан рад у прикупљању „присташа” настао је после последњих балканских дана. Наш народ у монархији јасно је казао што осећа, и ниједна сила није могла спречити да срцем својим суделује у стварању своје државе и у јачању своје нације. Треба истакнути, Хрвати су у девет десетина били подједнако толико опијени и занети победама српске војске као и најчеститији Срби. После тога ангажован је зелики апграт да сузбије југословенску опасност. И док су на нашој страни стали да се сакупљају редови, оснивају нове пзлитичке националистичке новине, у клерзкзлноме табору

ЗАГРЕБ, 25. јуна. црно-жутих мантијаша и шпијуна осетио се такође јак покрет. Опазио се је снажан утицај новца, управо никле су нове штампарије, нови листови, и све друго што је служило уопеху тога новог курса. Свеједно, у народу, јачег разумевања Аустрија није нашла јер је она, можемо са уверењем рећи, изгубила већ сваки кредит. Јоуди из клерикалног табора вребали су сваки моменат да искористе против нашег здравог југословенсног покрета („велико-српске пропаганде”) а у корист аустријанства („праваштва”, „чистог хрзатства” и т. д.). И сасвим природно је било што су они с а д а, после атентата, покушали последње средство: да целу своју масу, у знак неког патриотизма и србофобства, под заштитом полиције, извуку на улицу. Тражили су, али нису постигли жељени ефекат. Нзима је требао грађански рат. Они су хтели, да сви наши народни и напредни елементи, особито код Хрвата, дођу у сукоб са властима,злоупотребе ту прилику и убијају наше I успехе. Промашили су! Реакције ни-' Је било; наш народ је и то претрпео стиснувши зубз... Цела она руља, | која је носила хрватске заставе и по ј Босни и по Хрватској, н и ј е н и у колико представљала хрватство и хрватсни е- ! л е м е н а т. Најјаче хрватске стран I ке, у Бановини Хрватска Самостална и у Дапмацији Хрватска Пучка | Напреднг, потпуно су стајале н а I с т р а н и и, шта више, поред све пасивности и паметне резерве, протествовале суи осудиле све оне скандале. Аустријска жеља била је да овим инцидентима створи опет братоубилачку борбу; али се о н а стара времена не повраћај у. Хрватске заставе и анти-српски поклици још не сачињавају хрватство. Хрватство је идентично Српству: њихова хармонија јесте њихов менталитет. Свест данас не може да буде упрегнута и не могу више да се оснивају некадашње легије! Хрватство је и сада опет победило једнако као и на Куманову у српским победама. Клерикглци и штребери, шпијуни

аустријски н и с у Хрвати; и м а мното и много налредних, свесних Хрвата. Б.

ДЕЛАЈј РЕЧИ Представници јавне безбедности су љуто забринути ! Заставници жандармског режима дезертирају и лрелазе у националне револуционаре. Гослодин Миладин К. НиколиК — Расински, писац нежне лоеме о Ж а н д а р у, објавио је преко листова ово пиомо : „Чујем, да ме многи необавештени убрајају у рођаке г. Стојанз М. Протића, министра унутрашњих дела. Овим изјављујем : да нисам ни у каквом сродству са именованим господином, нити ми је то познато. Јер дотични господин је мој највећи душманин и непријатељ, који ме као зао дух од 1903. год. стално гони и прогања, и због кога сам много отровних чаша испио; па и своје здравље упропастио. Па, ако има Бога, Он ће му по заслузи платити, ако не њему, онда — деци његовој. Мени, дакле, није познато, да постоји какво сродство, а ако можда постоји, ја га се на овај начин и овако јавно о д р и ч е м. Не признајем сродство и одбијам га са највећим гнушањем. А ја ћу се и даље борити. Тако ми Бог помогао ! Крушевац. 23. јуна 1014. год. Миладин К. Николић-Расински књижевник пационални револуционар,. ЦРНА МАСКА.

Турци се уче — Пут Енвер паше у Русију. — Џемал пзша на француским маневрима. Турсни министри су се дгли на поаао. Ослобођени старих самообмана, они се сада труде да се нористе

искуством ноје су у рату добили. И обилазе Европу и угледају се на боље од себе. Из Ца 1 риграда јављају, да је министар војни, Енвер паша, на позив русие владе, решио да учествује на великим маневрима руске војске. Макеври не се држаги концем августа месеца и на њима ће узети учешћа четири армиска норпуса. + Џемал паша, турски министар марине, који је пре неколико дана стигао у Париз, огпутовао је из Париз . у Тулон, да присуотвује великим флотним маневрима. Заједно са маринским генерглштабом, он ће маневре прагити са једне од ратних лађа. Пре него што отпутује из Пармза, Џеамл паша ће обићи француске фабрике оружја.

Јшн ДУГ — За сиромашну породицу једног доброг Србина. Пре неколико дана умро је у Призрену Носта Ракић, бивши срески начелник. Он је, као ваљан државни чиновник, априла месеца, ове године вршећи савесно своју дужност, био заробљен од Арнаута и рањен. Тада је добио срчану ману, од које је налрасно и умро. Неколико озбиљних и незаинтересованнх људи уверило нас је, да је потребно опоменути надлежне факторе да се одазову својој дужности према сени овога доброга Србина и да се постарају за његова четири сина који су сви на доброме путу да постану ваљани државни чиновници. То је њихов отац заслужио. Треба дати достојног признања свакоме доброме Србину, па ма он био и понојник, кад је већ код нас уобичајено, да се ни једном живом ништа не признајо. Војеички живот у Новој Србији № Ш. ккломет — Између Гацког и Криволака. — Стража код моста. Живот у стражарским колебама. (Писмо једнога каплара „Пијемонту")

На 170. километру од Ђевђелије, на железничкој прузи између Грацног и Криволака, налази се мост, за који су везане успомене многих ројника, који су чували стражу. Око моста још једини су остаци од порушених или изгорелих колиба, које су подиаали разни позиви наше војске чувајући стражу и з.акљањајући се од јесење кише, двл цембарскбг северца или јулснога сунца, а кад и то време уништи, живеће само успомене код неколико стотина људи,

Ђевђелија 20. јуна. који су се вратили својим домовима. У другој половини прошлога месеца, пошто је превалила од Кавадара 25 километара, прилазила је нова СТРАЖА да смени стару, која већ више дана оченује смену. Стражари с моста приносили су руке очима да боље виде, и кад се уверише, брзо је све било спремно /1 да се одред смени. И као што је стара стража жељно до-

чекала нову, тако је нова с тугом испратила стару, док се ова не изгуби у даљину и завлада меланхоличнв тишина. Нови стражари заузеше своја места, а остали се дадоше одмах на посао јер су одмах осстили како је време дуго и споро. Стара нолиба, коју су напустили њини претходници, није им се допала ; била је дубока, влажна и нечиста. Каплар Милосав употреби све своје техничко знање, те подигоше нову, просту и нешто модернију. Оно четири мотие разапеше шест шаторских крила, бацише на кров три врбове гране и преио тога једно шаторско крило. НОВИ СТАН, или „танани чардак", како га назва каплар Милосав, јако се свидео целој стра жи од 8 људи, и врло брзо су га уредили, — јер од ствари нису имали ништа сем оружја. Паде прво вече, и спусти се мрак и обави и мост и таласасту околину и сиве планине с ону страну Вардара, који се провлачио на један километар од пруге. Стражари су били на својим месима а смена се одморила и слатки счн се стопио са бескрајном и очајном тишином коју ништа није прекидало. Одједном неко брујање, све јаче и јаче. Стражари почеше погледом да продиру у мрак али ништа не виде. Одједном се у даљини појавише два светла ока, која су била све ближе и ближе, све већа и већа, а глатке шине почеше одсјаивати и губити се у мраку. В 0 3 ! Чисто им лакну. Кад је био близу тутњава је била све већа да се смена разбуди и истрча напоље. Док су устали он је већ свом силином пројурио и оставио на мосту изненађену стражу. Од тада им је он био најмилији, а готово и једини пролазник, поред једнога старца Турчина, који је свакога другога дана пролазио и лроносио сеоску пошту. Од воза су очекивали свако добро, и полагали сву наду, јер би при пролазу, често, излетело какво писмо за њих, које је нарочити војник избацио, а из воза, који је пролазио оно 4 часа по подне стално је испадало следовање за 24 сати, завијено у шаторско крило: хлеб, месо и мало масти, која би се увек просула над панет падне на земљу. И после неколико дана стража се навикла и на тишину, и на самоћу и на дуго време, и на возове који су пролазили и дању и ноћу, само би их, по кад кад, изненадио какав пролазник сем сеоског поштара. Ову монотонију лрекиде једнога дана ; „ЈЕДАН ДОГАЂАЈ". То је била киша, која, можда, само за стражу овакве врсте значи догађај. Пљусак са ветром био је ужасан. Смена се очајно трудила да одржи „танани чар дак", али узалуд ; он није био у стању ни од кише да их сачува, пропуштао је са свих страна а испод њега се начини читаво језеро. Војници истрчаше напоње. Ветар угасио ватру, бујица оборила ње. Ветар уагисо взтру, бујица оборила мањерку са вечером и парчићи меса нагли потоку, и стража једва успе да похвата парчиће која су се ваљала по прљавој води. За то време „танани чардак" се сруши и понесе га вода. Једва се спасла „нућа и покућанство". Кад су били до коже мокри, киша преста. Пријатна свгжина испуни све, а стражари узеше да цеде одело и чекају ноћ под ведрим небом. Сутра дан, када се земља мало оцедила, дадоше се на нов посао и подигоше !

„нов чардак”, од „тврдог материјала" са 8 мотака и шест врбових грана. Брзо је све било у реду и сви су били задовољни новом грађевином. Време се опет пролепша, и наста стари живот ва дугим временом, протканим крајњом досадом и бескрајном самоћом. • Већ је и Видов-дан дошао и стражари са моста почеше чешће бацати поглед У даљину, ишчекујући некога. Наплар Милосав лежв потрбушке на земљу и на кундак од пушке отпоче да пише лисмо: ». ■ -не мећем вам место одаиле вам пишем јер ни сам не знам како се зове и да ли има имена. Знам да се налазимо на 170. километру од Ђевђелије. . И кад га ззболе цела снага од досаднога лежања, он заврши писмо и сутра дан, када прође стари Турчин, даде га да га однесе на пошту. Тако су пролазили последњи дани. Једнога дана појави се у долини, преко зелених поља, једна мала група војника. Стражарима с моста отпоче срце живо да куца, час су се сагињали, час пропињали да боље виде. Нису се преварили, „С М Е Н А”! прошапташе, и гласно довикнуше друговима да долази смена, и у овом малом насељу стави се све у мобилно стање. Дођоше нови. Стари су им објашњавали дужност и спремали се за одлазак, а нови скидали спрему и посматрали место где ће да проведу више недеља у самоћи, тишини, без догађаја. Стари одоше, а нови се дадоше на посао да подижу себи стан, пошто је од стана њихових предходника остало само осам мотака и шест врбових грана. . . Е П И Л 0 Г. И тако је хладни гвоздени мост испраћао и дочекивао страже, које су живеле истим животом и мислиле једно исто, а када се жиле српске слободе зарију дубоко у здравицу, мост ће једном остати пуст, без људи. . . Јов. П.

|в

Зором почиње напад на РЕТКИ БУКИ, Мајор Никола Благојевић је у сред свога батаљона. На седамдесет метара од његових опкопа су Бугари у једној густој шуми. У збијеним редовима они излазе из шуме и наваљују на ровове. Почиње страховита паљба. Не успевши од прве, Бугари се враћају и почињу поново. Они су у страховитој надмоћности. Срби виде сигурну смрт. д Непријатељ налеће поново. Непријатељ је све ближе... сада су свега 40 метара далеко. Почиње појединачна паљба. Опет су одбијени. Бугари налећу и по рећи пут. Одбијени су и по трећи пут. Бугарима полази за руком да наместе згодно један митраљез из кога почињу гађати тачно у српске ровове. Поднаредник Јовић успева да се довуче до самог митраљеза и да га баци бомбом у ваздух заједно с послугом. Седам пута су Бугари јуришали и седам пута су одбијени. Земља између ровова и шуме прекривене је лешевима. Један једини топ онај под командом капетана Завишића гађа без престанка.

Далеко од села, као да се плаши људског додира, у планини, у хладној и сеновитој шуми, тако густој да се ни двадесет метара у напредак не могу видети, налази се једна временом и старошћу обхрвана зграда. Ма ла и ниска, опаљена као лице каквог ратника, мрзчна, ова зграда представља цркву за неколико села. Све је и у њој и на њој и сувише просто. Око не може да се заустави ни на чему. Сећгње на њу остаје више због романтичности краја, због оне тајанствености у коју је шума умотава, не због ње саме. На неколико метараод ње налази се, од брвана саграђен, звоник, на коме једно звоно проводи лета и зиме у друштву са совама и вранама. Кадкада одјекне са звоника сребрнзсти тон, да се разлије као јутарња магла по шуми и однесе глас селима да црква данас ради, да похитају богомољи. Много је пасова овде долазило удишући онај гробни мирис тамњана и измирне, много је саештаника овде сустопице велича-

ло славу божју. Неколико гробова бивших свештеника сведок су нам томе. Свега о недељи и празнику што црква оживи, што се јави у њој свештеник што се у свечзном руву, са свећицама и босиљком, али и ракијом и јелом прикупљају сељаци и сељанке из околине. Иначе је црква усамљена, страховито усамљена. Никога нема крај ње. Кад је ишчезла црна риза свештеникова, кад је и последња бела кошуља ишчезла иза дрвета, кад завлада у околу потпун мир, који само кад и кад прекине грзктање врана, или онај сатански смех сове, кад падне ноћ црква остзје потпуно сама, као стари отац напуштен од своје деце. Крај ње промакне по која ноћна тиЦа или животиња. Али треба упрти очи добро у мрак, треба буктињом своје душе осветлити онај простор и видећв се, да увек над оду људи, кад оде свештеник, шума отпочиње свој меланхолични и грациозни „Менует”( некада ооноран и хучан као Вагнеровска музика, некада тих и притајен као дах драгане која очекујесвог драгог. Шума, стогодишња стара, изборана чела, шума свира у своје фаунске двојнице „Менует” а ритмично, елегантно, у руху од лишћа шум-

| ских дрвета, ступају по такту детлића, Лада и Страхор.... Такву сам цркву видео, такву сам визију имао. А она је симболична за целокупну нашу сеоску цркву. И она је далеко од људи, од живота, и око ње јв пуно паганства и незнабоштва. Ни варошка црква наша није могла да постигне великог утицаја на душе људске, али на селу тога асолутно нема. Има у томе нечега од фатума православне цркве у опште, која је била пасивна, коју формирају, која не формира. Западњачка црква је била сасвим друкчија. И њени методи рада, и њени циљеви па и њени успеси били су такви, да наша црква у опште изгледа као детињски наивна и безбрижна установа, несвесна социјалне улоге коју има да игра у животу народа. Док је на западу црква стварни израз душе сељакове, у нас сеоска црква никад није имала какав знатнији утицај нз душевна расположења сељака. Она му није формирала ни његова религиозна схватања, јер није успела ни да га учини хришћанином. Њена домена је била у унутрашњем црквеном раду, који се испољавао у култу и ритуалностима, који су могућни И без духовног у-

чешћа, и који су гледаоци без разумевања, посматрали као што се посматра нека представа. Чим је покушала да изађе из обима себе саме, одмах је ломљена и крхана, и прилагођавана околностима и гледиштима сељака, који су имали традиција и обичаја прешлих већ у инстинкт и јачих но што су могли бити подстицаји цркве. Али ни тих подстицаја није било, јер ни онај, који је те подстицаје имао да чини, није био по душевним и духовним склоностима, ништа друго до сељак... За време трајзња лриродне привреде на селу је владао један особен вид паганске културе подржаван обичајима и ношен несвесно кроз крвне и друге заједнице сељака. Природна привреда својом изолованошћу, својим осуством контаита, слабим саобраћзјем, економском довољношћу и малим хоризонтом потреба, омогућавала је један режим препун енергије и једноставности у схватањима. Традиције и инстинкти делали су тада снажно не допуштајући никакве вештачке утицаје, измичући се потпуно завлађивању државом и другим социјалним институцијама. У том времену је црква у нас била само једно збориште љу-

ди, камо су се по обичају, из потреба духз, не душе, не из религиозних побуда прикупљали. Црква је нашим | старима била политичко средиште у ј којем су рапсоди елаборирали нове идеје, нова душевна расположења, где су подгревана сећања на стару славу, подхрањивана нада на сретнију будућност. Црква је била врста тајног народног парламента, где су доконане многе опште мере за рад, или инаугурисана нова акција, На тим црквеним парламентима је и устанак Кзра-Ђорђа и Милоша омогућен. Црква се тада јавља у народној мисији, у служби народним идеалима народа. И то не толико по вољи оних који су били њени лредставници, нити по некој идејној садржини њеног рада, већ искључиво по факту, да су Турци све друге институције подвезали и уништили, Црквени зборови остали су још као једина манифестација народне воље и народног духа. И тада је религиозна служба црквена била споредно. Тај су посао обављале празноверне жене, стзрци, припаљујући свеће. Људи су водили разговоре о својим породичним и селским пословима, на њих мислили и онда када су у цркви били, присуствовали цркве-

ним обредима, посматрали рад свештеников. Новчана привреда, производња за тржиште, изменила је не само привредну, већ и моралну структуру села. Све оне појаве и изрази духа солидарности и заједнице, какве налазимо у селу за време природне привреде ишчеззвају. Село се разобручава, атомизира. Крвне заједнице, спрега, моба, узајмице, нису више носиоци социјалног осећања и живота као некада. Нема више ни оне некретности стзновништва. Прометје и људи и ствари живљи и бржи. Савлађују се и време и простор, савлађују се природне елементарне силе. Све је мање чуда на свету, све је више каузалног и еволуционистичкО| тумачења и објашњавања појава. Свет је постао шири од Отаџбине. Дошло је са новчаном привредом и ново посматрање света, посматрање које је привредни интерес истакло у први ред. Људи су постали ближи једни другима и просторно и духовно. Духовни жиаот је бескрајно опсежнији и диференцираннји. Модерна савест постала је врло сложена, нспуњена најдмспаратнијим стварима. У моредној душм, као у очараном замку, седе поднимљене заопале;