Пијемонт

Стр. 2.

,П И Ј Е М 0 Н Т*

Број 260.

них факултетлија па до недоучепих гимназиста и „ратараца". Скопље је оарош, ноја је за сое ореме рата имала своје позориште. Ма да је позоришна зграда изгорела и ма да су чланови скопљанског народног позоришта привремено распуштени, чл'а)нови сада играју сами у својој режији и за свој крух. Репертоар је врло добар (махом Н 1 ационални комади) а посета одлична. Р.

V ОЧИ РОТО — Сеоба странаца из Цариграоа Из турске престонице иселили су се скоро сви страни поданици, сем Немаца и Аустријанаца. Енглеско и руско иосланство помагали су својим поданицима, да отпутују, те су за подвоз издали велике суме новаца. Страна посланства не крију, да је рат са Турском неизбежан и да положај странаца у Цариграду није сигуран. Према „Сабаху“ број Енглеза и Руса, који су напустили Цариград износи нреко 4.000. Како је велики број трговина био у рукама странаца, то је у трговини настао велики застој.

чавали угарскп народ, да не каже своје мншљење о рату. — Било да Немци победе, или буду лобеђени, ми осећамо страх од тог рата, страх за наш опсганак као слободног народа. У првом случају, тј. ако победе Немци, ми ћемо још теже осетити тежину пруског утицаја. У другом, Угарска ће бити 'распарчана и иде на сусрет скорој пропасти. Положај је трагичан. Али, можда, Француска и њени савезници ће на време разу мети, да је могућ споразум са Угарском, да, ако Мађарн престану да се боре за ствар коју не могу назвати својом, они могу на самом бојишту пружити руку својим садашњим противницима. Ако Француска и њени са-

везници пристану да загаран тују неприкосновест наше територије и независносг од Аустрије, њима ће бити лако да нас привуку на своју страну. Угарска ће пристати на све жртве које буду тражене од ње. Измирење са Србима и другим словенским в народима није баш тако тешко, као што то мисли дипломатија. Ко зна можда ће опозиција, кад буде свесна својих интереса, узети у своје руке народно преуређење и довести до жељеног свршетка. Мађари ће . наћи ослонац, којим ће се поносити, а Француска и њени савезници верног и лојалног прнјатеља, који за собом има дугу и крваву историју.

I

Писмо једног онајног |Мађара, Чим су Аустријанци прегрпели пораз у Галицији, одмах се појавило питање о Хабзбуршком наслеђу. Али Мађари никако не би имали воље, да се га подела изврши између победилаца Аустро-Угарске, а без обзира на њихове жеље. И ако се већина мађарских грађана још нала зи у редовима аустро-угарске иојске, мађарски државници покушавају да код противника створе земљиште за евентуално одржање интегритета краљевине Србије. „Журнал де Женев“ публиковао је необпчно иитересантно писмо једног Мађара, видног члана независне партије. Писац тога писма тврди, да Угарска за рат има да благодари само интригама графа Тисе. Мађарски народ, вели, није хтео рат, него га је преварила његова влада, а ћутао је само зато, што су власти; на све могуће начине спре-

ношег ротишто НОВ АУСТРИЈСНИ ПОРАЗ Ваљево, Ј5. октобра Тринаестог октобра непријатељ је после снажне припреме, пешадијском и артиљериском ватром отпочео напад од Преког Пута ка селу Равњу и од Ноћаја ка селу Раденковићу. Сбе ове нападе наше су трупе одбиле и нанеле непријатеЈБу велике губитке. Нарочито су страдале оне непријатељске трупе које су нападале у правцу села Раденковића. На овом месту, на 100 метара пред нашим рововима, избројано је преко 200 непријатељских лешева. НА ДРИНИ, САВИ И ДУНАВУ Ваљево, 15. октобра На исшалим срр ншонима није се шштш .тачи/није песило БОМБАРДОВАЊЕ НОТОРСНИХ УТВРЂЕЊА Цетиње, 14. октобра Артиљериска акција против которских утврђења продужава се с успехом. Велико утврђење над Котором, Врмац, готово је уништено, све куполе и кавамати на њему онеспособљеии су. Један метак ив наших топова погодио је јуче по подне барутни магацин на Врмцу и бацио га у ваздух. НА ХЕРЦЕГОВАННОМ ФРОНТУ | Цетиње, 14. октобра ј На херцеговачком сррочшу нааредујемо арема Гацком. Јуче су заузети всжпи аоложаји код Гацкога: Цобиља Глава. Том ариликом заилењено је доста ратног материјала. Нспријстељ је имао арилпчно губтшка.

Народна Скупштина Јављају нам из Ниша, да ће Народна Скупштина одржати своју прву седницу у Нишу 25. октобра. Велики број народних посланика већ је стигао у Ниш. За престонинку сиротињу Од прилога које су Русија, Француска и Енглеска послале Србији, половина ће се, како сазнајемо, уступити Општини Београдској као помоћ за породице сиромашних војних обвезника. Болнице у унутрашњости До сада је у унутрашњости Србије, укупно у старим и у новим крајевима, образовано 83 болница. Од ових болница, један мали део до сада, у опште, није ни имао рањеника. Пореза у Новој Србији Министарство Финансија донело је решење, по коме су сви општински судови и у Новој Србији, дужни, да за суме, примљене од пореских обвезника у злату, означују у књижицама пореских обвезника да су примљене у злату. Општински председници, благајници и деловође, који би противно овоме наређењу поступили, биће кажњени. г Милутин Глишић Честити дом Глишићаприложио је на олтар Ослобођења још једно своје чељаде. У последњим борбама у Босни погинуо је храбро Милутин Руја — Глишић, бивши порезник, књиговођа Официрске Задруге, резервнн потпоручиик, брат потпуковника Душана Глишића, команданта пешадиЈСке иодофицнреке школе у Сколљу. Слава доброме и храброме „Руји!“ Пажња читаоцима У су грашњем броју „Пијемонта“ изаћиће величанствен опис бигки на Дрини од Анри Барбиа, ратног дописника париског „Журнала“. Мед цинари у болницама У осамдесет и три резервне болнице у Србији на раду је, сем довољног броја лекара и

болничара, и 116 студента медицине. Великн број оеи.т студената су апсолвенти. Погинули официри Према званичном извештају Министа Војног, у последњим борбама погинули су ови официри : пешадијски мајор Мирко В. Станковић, умро од задобивених рана; погинули пешадијски мајор Андреја Константиновић; пешадијски капетани Иван П. Јовановић и Михаило С. Живадиновић ц инжињерски капетан Василије Васиљевић; резервни пешадијски поручник Војин Лазовић и резервни пешадијски п.поручник Божидар Димитријевић. Слава им!

— Професорски биланс рата Два профе.ора разгиварају о досадашњим ратним резулгатима. — Данас се навршује три месеца од објаве рата ! — вели један. — Па то крај првог тромесечја! Дед’ им сведемо оцене ! — вели други. — Ајде! Ево ти: Срби 5, Бел гијамци 5, Руси 5, Французи 3 на 4, Енглези 3, Немци слабу тројку, Аустријанци 2. — Па готово да их не прозивамо више! — додаде други професор смешећи се.

(

ЈЕДАН РАЗГОВОР.

Доносимо дословце један разговор између француског заробљецика немачког капетШа фон Рицнера и заповедника заробљеН 1 И|ЧК 8 страже. Овај разговор дзје верму слину душе немачкег војн'и«1Д, који је пошао „да се прође до Па,риза". Разговор је вођен на станици у Орлеану. — Знате ли где ме воде? — Не, ја оченујем наредбу. — Да ли је наша војскз далено од Париза? — Она се повлачи. — То ме чуди; то је обрт, ноји ће изнемадити сне немачке офи цире. — Зар сте били сигурни до ћете победити? — Ми у то нисмо ни сумњали; ка1но сте се могли одупрети нашим масама? — Нисам дужан. да вам на то одговорим. — Ако је истина то што ка*ете, онда је то таитична грешна нашег главног штаба. — Како то? — Да, сва наша правила исти-

Роњеиик На Букуљи се рађала јесен. Шума је добила неки златастобакарни сјај и умирала ззједно са летњим цвећем. Умире природа, као и многи лепи снови, који умиру уморно и тешко. Прохујало је лето многих процветалих ружа и јесен на свамој стабљичици оставља свој суморни траг. Дршћу цветићи, дршће цела Букуља као душе које болују од љубави. Широке очи цвећа подсећају на крупне црне очи рганежене сузама и које болећиво гледају. Таква је кадифица кад стресе са себе дробни бисер тихе росе. Она умирући сзња о славују који јој је пре четири месеца певао одушевљен месечином; та нста кадифица, сад већ бледа тела, скииула је вео чзри и обпзчи самртничку одећу. Она сад умире, а пре четири месеца, кад јоЈ Ј« из средине мрачиог зелени-

ла прижељкивао слзвуј од луде среће нудила се звездама да је љубе. Сад само задрхти под ноћ, очекујући сзмрт. Птице ћуте у својим мокрим гнездима и не помишљајући не зелено жбуње. Како је црно у долини под Букуљом! Шумарци сзе тамнији, нестаће скоро и тог златасто-бакарног сјаја. Ђуте мокра жутЕ дрва као замишљени шедравани више којих излази сунчев колут. Свуд осећам влажни дг/х земље, коју походи јесен. Како жалосно пиште пробуђене птице, шаљући једна другој чежњиво дозивање: „Дођи, ох дођи!"... У одблеску једног таквог јутра, када је злзтно-модри первг-з ивичио јесење сблаке изнад мрке Букуљс, чија се шума величансгвеко гибала као тело љупке младе девојке, дошво је он са положаја, сав у усиреној крви. Као да се стидио свога унакаженог лика, ћутао је чекајући дз му се оперу ране. Очи његове, дубоке, влажне, кадифасте, говориле су

о страхотама које је проживео. Псглед му је био уморан, чудно тзЈЕнствен а кад су му и последњи трагови крви огтраии с лица, указа се лепа глава. Лице му је било живи израз памети и хладнокрвности; спонојно и нелсмично. Очи су, у свсме понору, пг 1 клени огањ скривале. Црна коса, као кедрова шума у даљини, имала је сјзј мирне, бистре воде у хладу тамно-зеленог лишћа. Кад су га спустили у постељу болног од рана, причао ми је о страхотама, које је приживео. 0пијао се радошћу над год би се дотакао српског хероизма, а лице и усне ззжаривале су се као вечерње небо. У његовим минулим мукама оцртавалз се велика душа, којз је певала химне Победи и била испуњена величанственом надом. Глас и цео лик његов изазивали су сећање на једног, исто тако црног као ноћ, кога сам некад срела на далеком југу, чиј,и је

глас имао звук Ангелусових звона а лик био лепши него сјај зорњзче... Ар.шђедовац. Даринка ГИ. Одавићева, 1-тудент философије.

— Први период борбе. (Пз .Фатног Дневника")

Од Романије према северу настзје велика просторија, која се пружа чак до иза Власенице, и која захвзта већи део земљишта између средњег тока Дрине и Бссне. Та просторија, која се с Романије у целини види, има изглед простране равнице, у којој се само ређе виде мања, усамљена обла), узвишења, иоја према северу постају све чешћа, и дају изглед заталасане морске површине. У јужном делу, око Глаоинца, у шуми се чешће виде мањи пролланци, који су већим де-

лсм обргђени и насељени. У северном, вишем делу, пропланци су све ређи, насеље све више нестаје, а место њих нзстаје облзст огромних чети 1 нарских шума, које често, без прекида, захватгју просторије од неколино десетина километара, Због своје знатне висине (ои 1000—1300 метара) ова позршинз има особине великих шумсних просториј|г| Северне Евроле. Свз је пренривена прзстаром боровон и смрчовом шумом. Пуна јевлаге, која не попушта ни у срел лета; зиме настају рано, снег по’ чиње већ у онтобру, и не ДИ* ; се до мартгх. У овим пространнм и густим шумзма, које су достз брижљиво очуване нема ки путз ни стазе, и у њима се може снаћм само домаће стг 1 новништво, ноје у њој свој век проводи. У тој шуми и у сред дана владз С У' мрак, из кога се осећа јак мигн; смоле и тежак задах влаге. У овоме шумовитом терену, У коме су и долине и главице, јвД'